Od tekstilnih kraljeva do robova kablova

Leskovac, nekada nije bio samo grad na jugu Srbije u kome žive temperamentni i duhoviti ljudi, bio je mocan industrijski centar izmedju dva svetska rata. Drugi po visini industrijske proizvodnje, odmah posle Zagreba. Srpski Mančester.

Postoje u svetu industrijski centri bez urbanog dela, podređeni samo profitu. Leskovac se nekada, međutim, ravnomerno razvijao i širio. U gradu je bio živ i sindikalni pokret. Naš tekstil poznat po kvalitetu i priznat i van granica, danas se više ne proizvodi u Leskovcu…Ni u Vučju i Grdelici. Prestao je krajem 90-ih godina prošloga veka usled krvavog raspada velike Jugoslavije. Desetine hiljada ljudi ostalo je bez posla u ludilu rata, grad bez svog simbola i materijalne osnove zdravog razvoja. Nestali su Leteks, Inkol, Zele Veljković, Vučjanka….Sa njihovim nestajanjem, nestali su i sajmovi koji su se svake godine održavali u Leskovcu. Na sajamskim manifestacijama koje su organizovane bili su prisutni izlagaši iz cele Evrope. Neprestano smo imali priliku da uporedimo svoje rezultate i domet sa svetskim trendovima u proizvodnji i plasmanu. Njihovim nestankom nestala je i nit koja nas je povezivala sa velikim tržistem.

Iz beznađa ratova koji su opustošili živote Leskovčana, početkom 21. veka rodila se neka nada da će grad povratiti svoj sjaj. Međutim, umesto tekstila sredinom prve decenije 21.veka stigli su kablovi. Stigla je Yura, Aptiv…..radnici su postali robovi kablova.

Iz Leskovca je u protretklih 7-8 godina otišlo preko 15.000 mladih i ljudi srednje generacije. Prvenstveno zbog besperspektivnosti. Nisu otišli zavedeni obećanjima ili iluzijom o životu bez rada, napustili su domovinu i rodni grad ne želeći da im se životni izbori svedu na dve mogućnosti: ili da budu roblje i da nose pelene ili da prigrle člansku kartu vladajuće stranke.

Umesto u mlade ljude, obrazovanje i zapošljavanje država je ulagala u kablove i podobne kadrove. Nekoliko desetina miliona evra dobili su moderni robovlasnici fabrika. Umesto da se milioni evra ulože u mlade ljude, u mala i srednja preduzeća, u selo, u povratnike na selo i time stimuliše opstanak sela, država je ulagala u industrijske pogone u vlasništvu stranog kapitala.

Radnici bez osnovnih radničkih, pa i ljudskih prava ćutali su i ćute i dalje. Tek poneki se stidljivo javi i po nešto progovori. Takvi su retki. Ostavljeni bez pomoći države, sa simboličnom podrškom sindikata.

I umesto da država u nekim drugim sferama postupa odgovornije i savesnije, počne da ulaže u sport i njegovo razvijanje oni ce uložiti u stadion na kome nece biti ljudi, umesto da stimuliše poljoprivredu ona poklanja za male pare leskovačke vinograde koje kupuju ljudi sa sumnjivim kapitalom. Umesto da ulaže u nove škole i vrtiće, imaćemo nove knjige iz istorije, geografije i srpskog jezika, nemamo industriju ali smo zato zagadjeni….

Nekada smo razmišljali o budućnosti a sada strahujemo sta nas čeka sutra. Neki to zovu prvi put u istoriji, obični ljudi preživljavanjem, a mladi razlogom da odu iz Leskovca….Da li će nam budućnost biti bolja, bez straha šta će biti sutra zavisi od toga da li ćemo ćutati i dalje kao do sada ili ćemo se pobuniti… Ako se ne pobunimo otići će nam i ova mladost koja sad stiže. Da li im se smeši bolji Leskovac ili pasoš o tome mi treba da razmislimo!

Ovako više ne ide.

Ivan Krstić rođen 1970. Godine u Leskovcu. Poverenik je USS „Sloga“ za Leskovac .

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!